Indifference

She died. Should I cry?

Yes, I should.
No wonder why this society has rules for everything - it solves so many dilemmas.

Blindness

Human mind is highly dystopic - abhors the lies, but dreads the truth. Fortunately we have the ignorance left.

Селимовићев знак поред пута

Шта би савјетовао човјеку коме желиш добро?

-Да се својим мишљењем не издваја међу људима с којима живи. Зато што ће се онемогућити прије него што ишта учини.
-Други мој савјет човеку коме желим добро био би: не говори увијек оно што мислиш.

(Тврђава)

Прах и тама

Звиждуци.

Непријатељски бљесак фарова.

-Курво!

-Остави ме на миру, добро сам, одлази! 

рече госпођа подбулих очију

и остави ми горак укус цигарете живота

на непцима.

Венац свежег цвећа.
Семафор.

-Не стој ту, двоје их тако уби нека пијана будала!

Људи,

ни без њих, ни са њима.

Carta de despedida

Si por un instante Dios se olvidara de que soy una marioneta de trapo y me regalara un trozo de vida, posiblemente no diría todo lo que pienso, pero en definitiva pensaría todo lo que digo. 

Daría valor a las cosas, no por lo que valen, sino por lo que significan. 

Dormiría poco, soñaría más, entiendo que por cada minuto que cerramos los ojos, perdemos sesenta segundos de luz. Andaría cuando los demás se detienen, despertaría cuando los demás duermen. Escucharía cuando los demás hablan y cómo disfrutaría de un buen helado de chocolate! 

Si Dios me obsequiara un trozo de vida, vestiría sencillo, me tiraría de bruces al sol, dejando descubierto, no solamente mi cuerpo, sino mi alma. 

Dios mío si yo tuviera un corazón, escribiría mi odio sobre el hielo, y esperaría a que saliera el sol. Pintaría con un sueño de Van Gogh sobre las estrellas un poema de Benedetti, y una canción de Serrat sería la serenata que le ofrecería a la luna. Regaría con mis lágrimas las rosas, para sentir el dolor de sus espinas, y el encarnado beso de sus pétalos... 

Dios mío, si yo tuviera un trozo de vida... No dejaría pasar un sólo día sin decirle a la gente que quiero, que la quiero. Convencería a cada mujer u hombre que son mis favoritos y viviría enamorado del amor. 

A los hombres les probaría cuán equivocados están al pensar que dejan de enamorarse cuando envejecen, sin saber que envejecen cuando dejan de enamorarse! A un niño le daría alas, pero le dejaría que él solo aprendiese a volar. A los viejos les enseñaría que la muerte no llega con la vejez, sino con el olvido. Tantas cosas he aprendido de ustedes, los hombres... He aprendido que todo el mundo quiere vivir en la cima de la montaña, sin saber que la verdadera felicidad está en la forma de subir la escarpada. He aprendido que cuando un recién nacido aprieta con su pequeño puño, por primera vez, el dedo de su padre, lo tiene atrapado por siempre. 

He aprendido que un hombre sólo tiene derecho a mirar a otro hacia abajo, cuando ha de ayudarle a levantarse. Son tantas cosas las que he podido aprender de ustedes, pero realmente de mucho no habrán de servir, porque cuando me guarden dentro de esa maleta, infelizmente me estaré muriendo. 

Siempre di lo que sientes y haz lo que piensas. Si supiera que hoy fuera la última vez que te voy a ver dormir, te abrazaría fuertemente y rezaría al Señor para poder ser el guardián de tu alma. Si supiera que esta fuera la última vez que te vea salir por la puerta, te daría un abrazo, un beso y te llamaría de nuevo para darte más. Si supiera que esta fuera la última vez que voy a oír tu voz, grabaría cada una de tus palabras para poder oírlas una y otra vez indefinidamente. Si supiera que estos son los últimos minutos que te veo diría "te quiero" y no asumiría, tontamente, que ya lo sabes. 

Siempre hay un mañana y la vida nos da otra oportunidad para hacer las cosas bien, pero por si me equivoco y hoy es todo lo que nos queda, me gustaría decirte cuanto te quiero, que nunca te olvidaré. 

El mañana no le está asegurado a nadie, joven o viejo. Hoy puede ser la última vez que veas a los que amas. Por eso no esperes más, hazlo hoy, ya que si el mañana nunca llega, seguramente lamentarás el día que no tomaste tiempo para una sonrisa, un abrazo, un beso y que estuviste muy ocupado para concederles un último deseo. Mantén a los que amas cerca de ti, diles al oído lo mucho que los necesitas, quiérelos y trátalos bien, toma tiempo para decirles "lo siento", "perdóname", "por favor", "gracias" y todas las palabras de amor que conoces. 

Nadie te recordará por tus pensamientos secretos. Pide al Señor la fuerza y sabiduría para expresarlos. Demuestra a tus amigos cuanto te importan.

Пази шта желиш... можда ти се и оствари.

Твоје туђе очи

Предуго већ ништа о теби
не знам.

Страхујем
и тихо те призивам
осмехујући се случајним пролазницима
твојих очију.

Само да ме не заборавиш.
Немој.

Јер умирем ти већ
у погледима пуних жеља
док осмехујем се дуго, дуго
кристалним сузама.

Крв

По ужареном плочнику
тутњи киша.

Проклетница,
грохотом смеје ми се у лице,
док плачем над грехом
својим.

Али не зна,
проклета била,
да ми њено бездушно тело
и даље пред очима стоји.

Изнова болесну глад у дамарима жила чујем.

А у крви грцам.
Сам.

В. и Т.

People don't change though. But why don't we change us?

Моја клетва

Док сам чаврљала с Драгицом о Бошковим детињим смицалицама, на екрану се појави текст. У питању беше турска серија коју моја мајка воли да гледа - Езел је зову, препознах главног глумца. У тренутку се збуних, али ипак записах две реченице на полеђини избледелог рачуна. Драгица је за то време призивала ново сећање, а ја, схвативши да нисам чула почетак, замолих је да понови.

Проклетство је бити јак. Не можеш показати да волиш.

Oprosti mi

Oprosti mi, Bože

Što sam tužna.

Oprosti mi jer

Ne želim da sanjam

Ne želim da živim

Ne želim da osećam.

Sve što postoji oko mene

Je BOL

Velik kao nebo

Dubok kao more

I crn kao zemlja.

Nekad osećam tvoj zagrljaj,

Topli,

Kao proleće,

Udišem tvoj miris,

I srećna sam.

Srećna sam jer si tu,

Jer znaću da postojiš,

I kad mene ne bude bilo.

Ostaćeš da čuvaš

Sve one koji su kao ja

Beznadežni

A ja ću ti zahvaljivati.

Večno.

2006

Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда

         Завукла сам се испод јоргана. Чујем пригушене гласове... Шапућу, слуте. Да ли долазе споља или изнутра? Не разазнајем. Да ли лудим? Или ме други праве лудом? Гушим се... Тешко је... тешко је чак и размишљати...

  «  Побећи од бола. Пустити се и пасти сопственом тежином, као предмет, на усамљену гомилу камења? Или сам поћи у сусрет болу, протрчати кроз њега и изаћи на другу страну, где више не боли? Спасти се од њега, предајући му се потпуно. Уништити га, поставши једно с њим. »

     

         Људи умиру. Да, људи умиру. Без иједног ''збогом'', без објашњења, упозорења. Без сирена, без рефлектора. Само оду. Као да је то само њихов живот. Као да су се некако сами на свету родили, живели па и умру на крају сами...

       Убио си се, Марко, заборавивши на оне који те воле, мислећи да је твој живот био само твој. А ниси ни слутио да иза себе остављаш превише сенки. Да, данас, то су сенке, то више нису људи. Жалиш ли икада? Не знамо. И остаје нам само да се питамо.  

     «  -  Шта ради твоја жалост док ти спаваш?

 -  Бди  и чека. А кад изгуби стрпљење, буди ме.  »

         Зашто увек нешто прогони? Зашто када год затворим очи, видим тебе, Марко?                   

  «Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је  живети. »

            Ти си ја. Ја стојим на врху зграде у Улици В.С. и размишљам. Сада је три сата и двадесет минута. Касно је. Узимам телефон у руке и куцам: «Волим вас највише на свету. Марко». Шаљем и мами и тати и секи и Николи. Четири пута исти текст. Мрак. Ујутру моје беживотно тело проналази продавац новина из киоска на ћошку и пита се како је неко тако млад могао себи да одузме живот... Стварно, како?                 

                

« Толико места и времена треба да се човек зачне, роди и одрасте, а само један тренутак и неколико педаља земље довољни су да тај исти човек мине као да никада није ни постојао. »

     

         Корача непрегледна колона младежи и родбине као једна велика црна мрља на земљи. Корачају, а у ствари, вуку се, као што се вуку и њихови пригушени јецаји. Ковчег носе Маркови најближи. Пребледели, избезумљени, искривљеног лица од бола. Мук. Хумка цвећа стропоштава се на влажну земљу додирујући латицама и суседне гробове. Плач. ''Марко, обећавамо да те никада нећемо заборавити, али не обећавамо да ћемо престати да те волимо, јер никада нисмо обећавали нешто што не можемо да испунимо... Твоји Гаги, Ђоле, Петко, Бошко, Бојан, Немања и Нине''.

 «  Ћ.С. ме теши добронамерно и дискретно, и каже ''Увек је најбоље онако како јесте''.  »

       

         Зашто оно лоше што нам се деси у животу увек има неко своје добро иако то некад заборављамо? Има ли ту логике? Чему тај зачарани круг? Чему? Да бисмо излудели у потпуности? Или да бисмо се спасли?

         Многи људи често свој живот толико предодреде патњи за оним лошим, да никада не стигну да виде и оно скривено добро што је ту негде закопано. Зато, увек, кад год сам повређена, тужна, несрећна, депресивна, само помислим на то скривено благо, тај ћуп злата у пустињи беде, и трун по трун, лоше нестаје из мог живота, брише се..

           Међутим, и даље сумњам у то да било чија смрт може имати икакво добро у себи скривено. Искрено сумњам. Могу само да се надам да си тамо негде срећнији него што си био овде, на овом свету. Али, опет, шта је нада, него добро?

 

 « Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати незапажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лутања и искушења, и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини. »

2008

осврт на роман Иве Андрића «Знакови поред пута»

Магија прљавог реализма

Beware the average man the average woman

BEWARE their love, their love is average
seeks average

but there is genius in their hatred
there is enough genius in their hatred to kill you
to kill anybody
not wanting solitude
not understanding solitude
they will attempt to destroy anything
that differs from their own
not being able to create art
they will not understand art
they will consider their failure as creators
only as a failure of the world
not being able to love fully
they will believe your love incomplete
and then they will hate you
and their hatred will be perfect