Завукла сам се испод јоргана. Чујем
пригушене гласове... Шапућу, слуте. Да ли долазе споља или изнутра? Не
разазнајем. Да ли лудим? Или ме други праве лудом? Гушим се... Тешко је... тешко
је чак и размишљати...
« Побећи од бола. Пустити се и
пасти сопственом тежином, као предмет, на усамљену гомилу камења? Или сам поћи
у сусрет болу, протрчати кроз њега и изаћи на другу страну, где више не боли?
Спасти се од њега, предајући му се потпуно. Уништити га, поставши једно с њим.
»
Људи умиру. Да, људи умиру. Без
иједног ''збогом'', без објашњења, упозорења. Без сирена, без рефлектора. Само
оду. Као да је то само њихов живот. Као да су се некако сами на свету родили, живели па и умру на крају сами...
Убио си се, Марко, заборавивши на оне
који те воле, мислећи да је твој живот био само
твој. А ниси ни слутио да иза себе остављаш превише сенки. Да, данас, то су
сенке, то више нису људи. Жалиш ли икада? Не знамо. И остаје нам само да се
питамо.
« - Шта ради твоја жалост док ти спаваш?
- Бди и
чека. А кад изгуби стрпљење, буди ме. »
Зашто увек нешто прогони? Зашто када
год затворим очи, видим тебе, Марко?
«Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало.
Требало је живети. »
Ти си ја. Ја стојим на врху зграде у Улици В.С. и размишљам. Сада је три сата
и двадесет минута. Касно је. Узимам телефон у руке и куцам: «Волим вас највише
на свету. Марко». Шаљем и мами и тати и секи и Николи. Четири пута исти текст.
Мрак. Ујутру моје беживотно тело проналази продавац новина из киоска на ћошку и
пита се како је неко тако млад могао себи да одузме живот... Стварно, како?
« Толико
места и времена треба да се човек зачне, роди и одрасте, а само један тренутак
и неколико педаља земље довољни су да тај исти човек мине као да никада није ни
постојао. »
Корача непрегледна колона младежи
и родбине као једна велика црна мрља на земљи. Корачају, а у ствари, вуку се,
као што се вуку и њихови пригушени јецаји. Ковчег носе Маркови најближи.
Пребледели, избезумљени, искривљеног лица од бола. Мук. Хумка цвећа стропоштава
се на влажну земљу додирујући латицама и
суседне гробове. Плач. ''Марко, обећавамо да те никада нећемо заборавити, али
не обећавамо да ћемо престати да те волимо, јер никада нисмо обећавали нешто
што не можемо да испунимо... Твоји Гаги, Ђоле, Петко, Бошко, Бојан, Немања и
Нине''.
« Ћ.С. ме теши добронамерно и
дискретно, и каже ''Увек је најбоље онако како јесте''. »
Зашто оно лоше што нам се деси у животу увек има неко своје добро иако то некад
заборављамо? Има ли ту логике? Чему тај зачарани круг? Чему? Да бисмо излудели
у потпуности? Или да бисмо се спасли?
Многи људи често свој живот толико
предодреде патњи за оним лошим, да никада не стигну да виде и оно скривено
добро што је ту негде закопано. Зато, увек, кад год сам повређена, тужна, несрећна, депресивна, само помислим на то скривено
благо, тај ћуп злата у пустињи беде, и трун по трун, лоше нестаје из мог
живота, брише се..
Међутим, и даље сумњам у то да било
чија смрт може имати икакво добро у себи скривено. Искрено сумњам. Могу само да
се надам да си тамо негде срећнији него што си био овде, на овом свету. Али,
опет, шта је нада, него добро?
« Знаци које остављамо иза себе неће
избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати
незапажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је
природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас
ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу
олакшати лутања и искушења, и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у
чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини. »
2008
осврт на роман Иве Андрића «Знакови поред пута»
